Oj Srbijo, mila mati


Oj Srbijo, mila mati, translated "O Serbia, Dear Mother", is a Serbian patriotic song. It dates to the 19th century. Its first, longer version, Srbiji by poet Luka Sarić was published in 1860 in the literary magazine of Slovenka in Novi Sad. In 1891, a Czech migrant to Serbia, Vojtěch Šístek, a member of the Singing Association Branko in Niš, composed the melody and the song quickly became very popular. A very long song, with seven stanza with eight lines each, it was shortened in 1909 by another member of the Branko association, Dragomir Brzak, to four stanza with four lines each. This version, with the name Oj Srbijo entered the school program prior to World War I. It was very popular during the Balkan Wars and World War I, having entered the repertoire of the Royal Guard. It was the opening song in a 24 June 1917 concert of the Serbian Royal Guard in Versaille. During World War II, it was the unofficial anthem of the Serbian puppet state. It has been theorized that the original writer, Luka Sarić, was a pseudonym, since no information has been found on him; it has been assumed that Prince Mihailo Obrenović was the writer, his 1861 song Što se bore misli moje having the same rhythm.

Lyrics

1909 version

Original 1860 version


Србијо, мила мати!
Увек ћу те тако звати.
Мила земљо, мили доме,
На крилу ћу свагда твоме
Срећно живит’ к’ о у рају,
Где милине вечно трају.
У теби је оно све,
За чим моје срце мре.
Кроз дубраве твоје лесне
Веселе ћу певат’ песне,
Кристал-воду твоју пити,
Теби вечно веран бити,
Живот и крв моју дати
Све за тебе, мила мати.
Ти си мени земни рај,
У ком љупки цвета мај.
Волим прости пастир бити
И у теби све живити,
Нег у туђој земљи, мати,
Царска блага уживати,
Ти си душе моје живот,
Ти блаженства земни кивот.
У теби ћу срећно тек
Проводити кратак век.
На част цару силно царство
И његово господарство,
Ти си мени најмилија.
Моје сунце у теб’ сија;
Јер у теби срце болно
Осећа се задовољно.
На криоцу само твом
Утеха је срцу мом.
Трпила си, страдала си,
Тешки су ти били часи
Због кривице деце твоје,
Која љубав мајке своје
Несмислено погазише
И тешко те увредише.
Над разумом гадна страст
Безумијем оте власт.
Прости деци, мати мила,
Што су тебе увредила;
Престан’ горке сузе лити,
Деца ће се поправити,
Јер признају грехе тешке
И кају се за погрешке.
Живот и крв даће сви
Да се опет дигнеш ти.
О, дижи се мати мила,
Да нам будеш што си била;
Јер си дуго робовала,
Дуго сузе проливала,
Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
Куцнуо је мати час,
Да се чује и твој глас.